 Berlin zna biti zimi zlokobno leden, na površinu čudesno izađe sve ono što je različitim decenijama gospodarilo i ščepa se za ruke u čudno hibridno kolo nespojivog; a unutra led. Siromašna lica u očito nekad raskošnim skijaškim odelima, papagaj šarenim obiljem kopči, lastiža i čičak traka koje su se već olabavile, ukazivala su na neku davno iščilelu raskoš. Rekoše mi da su to oni sa one strane dobili preko raznih grupa i charity organizacija od ovih sa ove strane. Pomalo začuđeno upitah o kakvim to stranama govori moj vodič iz Berlin bucha, kad zida odavno nema, a odgovor se sastojao u njegovom laganom odmahivanju ruke, kao da je to dugi ili posve nesvrhoviti, hiljadu puta objašnjeni istorijat.
Lanac knjižara, organizator jednogodišnje prakse, uz stipendiju, davao je i listu potencijalnih stanodavaca gde možemo biti smešteni tu godinu. Rekoše kako za mene imaju dobre uslove i kako ću biti u laganoj prednosti u odnosu na devojku iz Mastrihta i kolegu iz Marakesha. Uz broj telefona vlasnika stana rekoše da je žena iz Bosne, a da je njen muž Rohner uz svoju gospođu dosta savladao jezik, pa će mi biti lakši početak dok ne naučim nešto nemačkog. Nisu još sarađivali sa njima, pa- istina, nije bila reč o proverenim stanodavcima, ali preporuke obećavaju.
Rohner je unuk bogatog Turčina, zlatara, koji se u Berlinu trajno nastanio nakon poznanstva sa Nemicom sa kojom uskoro zasniva i porodicu. Tako je Rohner osuđen da bude Turčin u Nemačkoj, iako je njegov porodični istorijat posve drugačiji nego priča većine ostalih turskih doseljenika u Berlinu, pristiglih iz najsiromašnijih krajeva Turske u potrazi za suncem i Evropom. Spletom porodičnih okolnosti Rohner na neki način deli njihovu sudbinu, no koristi svaku priliku da se što elegantnije ogradi od njih.
Objavio je četiri knjige poezije, bavio se i prevodima turističkih brošura. Čak zna i da tka, u letnjikovcu imaju razboj koji je nekada pripadao Amrinoj baki. Uz sve svoje aktivnosti deluje kao da je uhvaćen sred sprinta na sto metara iako je nedavno prešao sedamdesetu godinu. Direktor je velike trgovačke kompanije, ima svašta po Berlinu i kaže da isuviše voli lep život da bi se bavio pisanjem. Da bi imao lep život, moraš ga od nečeg stvoriti, pisanje je za dokoličare, divna stvar, ali ako želiš zidati, putovati i biti spokojan i miran, nema tu vremena za poeziju. Rohner nije danguba, kaže za sebe važno.
Još prve večeri jasno će se videti koja je omiljena Rohnerova tema. On ne voli Nemačku i, mada direktno ne pljucka na državu, sve njegove usputne analize jasno udaraju na tu stranu. Govori kako Berlin odiše smrću i grubošću, pa kad izračunaš najveći zajednički delilac svake njegove priče, u oko gađa da ga boli očita diskriminacija, uprkos svemu što je učinio za Nemačku. Iako se već njegov otac morao izboriti sa položajem svoga oca, doseljenika, to se na neki čudni način kao nedovršeno vratilo na Rohnera, kao prvog sa muškim nemačkim imenom u familiji.
Uz sve drugo, Rohner živi u Kreuzbergu, tom bučnom i šarenom delu Berlina, novim, malim ili drugim Istambulom, kako ga već ko zove, a koji je skorašnju popularnost i dobio zbog egzotike. No, iza viđenog šareniša i mirisa, još stoji trag dugogodišnje sirotinje. Ne u njihovom stanu, naravno, i Bog sveti zna zašto su pre koju godinu kupili stan baš u ovom delu grada i tu se preselili. Kao da ne može da odluči gde pripada. Ironija je da je taj stan u blizini škole koja nema upisanog nijednog nemačkog đaka, već samo male Turke, Arape i čupkaste Afrikance. Još veća ironija je da su novinari u anketi o ovom slučaju dva puta natrapali baš na Rohnera. Stoga se on trudi da zna što više da ga ne bi neko povezao da se češe tamo gde ga više boli nego svrbi i da to stoga pokušava prebaciti na opšti plan. Činjenice, brojke, kad se ko doselio na zapad, koliko njih i u kakvim grupama, tokovi migracije, strelice, razvoj i pad industrije. Heveleri i Šprevani. Tekstil, začini, izbori, partije, članovi Bezirksamta, ujedinjenje i ponovno ujedinjenje, istočni i zapadni deo, Bezirke i slovenska plemena.
Uprkos svim tim podacima i pričama, Rohneru se Nemci ne čine bližim, ljutne se kada na bilo koji način rečima okrznem da ga doživljavam kao Nemca iako se već i njegov otac rodio u Berlinu. On jedva i da natuca turski, a na prste se mogu izbrojati njegove posete Istambulu.
Rohner ne voli pivo, valjda zato što je Nemačka sa četrdeset posto svetskih pivara praktično zemlja piva. Govori loše i o vinima, tu se uvek ubacuje Amra rečima: pa i nije baš tako, pretjeruješ sad, i na prste obe ruke počne da nabraja dobra vina. Prst za po svaku regiju. Kao kompromis, tek da malo primedbe ipak ostane na nogama, Rohner kaže: Đavola bi oni to imali da im nije one plodne zemlje i vinograda oko Rajne, Nahe i Nekara... Bog im dao reke, nema to veze sa njima...
Jedino što im priznaje jesu rakije od voća i Kirschwasser mu ne ostavlja mesta za zamerke, ali zato govori kako su Namci dali svoje ime brendiju, a recept ukrali sa istoka.
Po Rohneru, Nemci najočitije pokazuju svoj prezir prema islamu time što su im svi mesni specijaliteti od svinjetine, pre svega kobasice po kojima su poznati i o njima govori na sličan način kao o pivu, samo što ovde ima konkretnije argumente od pukog ličnog stava. Obilje različitih vrsta pravda nijansama mržnje i nepoštovanja, pa su tako frankfurter kobasice, po njemu, prefinjeni vid zajebavanja, svinjsko meso sa slaninom i finim začinima, pa sve dimljeno, pikantno, zatrpano, kamuflirano. Onako, elegantno. Bratwurst kobasice su pučki vid mržnje, dok ti sa onima Thuringer Blutwurst direktno pljuju u lice miksom svinjetine i krvi. One mešane sa teletinom su dečje smešan pokušaj tolerancije.
Amra kaže da je i njena Tuzla puna viršli od svinjskih glavudža i masnoće, ali da nikad nije razmišljala kako je to stav Tuzle prema islamu. Rohner tada promrsi kako je ona isuviše dobra, još više naivna da bi razumela dimezije zla sa predumišljajem.
-Evo, recimo, Amra - pita onako, važan što uvodi novi argument -
...ima li igdje u tvojoj Tuzli natpis na restoranu kojih je Njemačka puna: Alles vom Schwein i u kojima se jedu jela napravljena od svih dijelova svinje. I to u zemlji koja ima dvjesto hiljada Turaka samo u jednom gradu!
Dok pričaju o Berlinu, Rohner pominje rat, istoriju i tu prvi put pominje svoju dve strasti i granične opsednutosti: stradanje Jevreja i položaj muslimana u Evropi. Obrni, okreni, dođemo dotle. Sa koje god teme da pođemo.
Rohner skuplja sve što ima veze sa Jevrejima. Ide po retkim aukcijama, zapisuje, nudi, čita oglase, retko šta prodaje i samo dovlači. Ima teoriju kako se sve to šifrovano prodaje jer je premalo vremena prošlo da bi ljudi javno i otvoreno punudili ono što bi rado prodali. Kristalna noć mu je posebno čedo, poseduje predmete koje su Jevreji odbacili u poslednji čas u noći deportacije. Ponekad mi sve to izgleda čak i perverzno. Sve to imaće i stan u koji ću otići, i ponekad će biti suludo živeti okružen tim malim, morbidnim ličnim muzejom, povremeno sasvim realno očekujući da u sobu uđe kapo i uz udar biča me otera na posao. Rohner ima čak i komadiće stakla sa te noći polupanih izloga prodavnica čiji su vlasnici bili Jevreji. Pokazuje koverat sa pisma Herschel Grynszpana i potom objašnjava ko je on...
Mnogi Jevreji poljskog porekla živeli su u Nemačkoj tridesetih godina. Trideset i osme, sedamnaest hiljada njih, bez ikakvog upozorenja biva deportovano u Poljsku.
Mnogi od njih su proveli u Nemačkoj čitav svoj život i tu rođeni, ali im to nije pomoglo.
Neki su čak bili i odlikovani ordenom iz Prvog svetskog rata. Ni njima to nije pomoglo.
Poljska zaključava svoja vrata, odbija da ih primi, zbog čega se oni danima vuku između nemačke i poljske granice tokom zime i ledenih noći, sve dok Nemačka, konačno, ne ubedi poljsku vladu da ih puste.
Herschel Grynszpan, jevrejski Nemac koji je uspeo da pobegne u Pariz, prima dopis od porodice gde saznaje za njihova užasna iskustva tokom ove deportacije. Pod utiskom pisma i svega što je saznao odlazi i puca u sekretara nemačke ambasade u Parizu, Ernsta fon Rata. Posle dva dana Rat umire u bolnici, što je nacistima dalo povod da organizuju pogrom. Ubistvo fon Rata služilo je kao izgovor da počne iživljavanje nad Jevrejima širom Nemačke. Planirano je da napad izgleda spontano, ali ga, u stvari, organizuje nemačka vlada. Najzvaničnije moguće, pod plaštom puka.
Te noći uništene su skoro sve sinagoge u Nemakoj, preko hiljadu i po njih, uništeno sedam hiljada jevrejskih radnji, a više od dvadeset hiljada Jevreja uhapšeno i odvedeno u konc logore!
Amri je pomalo neprijatno jer sve to što se očito dešava kad su sami, dešava se i preda mnom i svim eventualno zatečenim gostima.. Meni je Rohner simpatičan. Živ je, diše, pomera se. Nešto ne voli, nešto voli, mrda se. Zašto ne bi pričao o Grynszpanu i pokazivao staklo iz kutijica. Kaže da drugi čuvaju i kupuju komade berlinskog zida za čim se on nikad nije poveo. Kaže, ima on prave komade koje treba čuvati. Ljudi su skloni modi kad su u pitanju i cipele i ostaci ratova, njega to ne zanima, uspeo je da ostane imun na sve vrste mode još u ranom detinjstvu.
Sa svoje strane bez naročite potrebe, izvodim malu predstavu. Krotka sam i školski ambiciozna. U Berlinu sam zbog razmene kulture i jezika, Hegelov i Fichteov grob, četiri i po miliona stanovnika pre Drugog svetskog rata, poslednje Brechtove godine, sedište pruskih kraljeva i prestonica nemačkog carstva. Olimpijski stadion i Treptauer park.
--
U uglu dnevne sobe šarena kesa sa flašom Himbeergeista, bombonjerica i starinski svećnjak. Mini novogodišnji šareni paketić, uspomena na mene. Zovem Rohnera i Amru danima, niko se ne javlja. Dva dana provodim spakovana, čekajući da vratim ključeve, čestitam Novu godinu usred leta, zahvalim za sve, popijemo kafu i odem. Da mi nakon pozdrava mašu sa prozora. Sedim na torbama i na svaka dva sata mi zatreba džemper koji je negde na dnu najdublje torbe, ili vizit karta koja je ko zna u kom zadžepku. Ponekad sebi ličim na La Fontainovu liju koja kruži oko bokala i ne može da zavuče njušku unutra.
Periode pakovanja za povratak ne prestajem smatrati bolnim gubljenjem vremena. Kada se pakuješ jer negde boravak započinje postoji uzbuđenje odlaska, pogled kroz prozor aviona ili voza, stjuardesu ili konduktera, razgovor sa slučajnim poznanikom, otkriće pansiona ili hotelske sobe nakon prvih otvaranja vrata, privremenog komšiju, kej i prodavca kuvanih đevreka. A kad se vraćaš, uvek gledaš kako bacaš deset sati pakovanja i spremanja da bi se tek vratio na staro. Pored toga, ne mogu se oteti utisku da sam nešto zaboravila i po hiljadu puta zavirujem i po najglupljim mestima, ćoškovima, otvaram fioke koje nikad pre toga nisam otvorila.
Rezervaciju karte dva puta pomeram. Pomišljam da ostavim ključ na sasvim drugom mestu, ali mi je žao da se ne pozdravimo, da im ne zahvalim što su mi na čudesno lak način otključali grad velikim i lepim stanom, te putokazom do najlepšeg vidikovca, televizijskog tornja, sa čije se osmatračnice grad vidi kao na dlanu. I žao mi je da ih ne pozovem na lenju pitu u letnjoj kući mojih roditelja, jer već vidim Amru kako se u rascvetalom dvorištu raspituje za cveće, seme i rasad, i Rohnera kako okupljenim seljanima na karakterističnoj mešavini jezika govori da postoji zemlja koja je večita žrtva loše ideologije. Dve uzvratne posete u narednih pet godina, desetak razglednica, pozdrava i telefonskih razgovora na neki bi lep način zaokružili moj boravak tu. I po dva poljupca na vratima.
Ali, njih nema. Telefon zvoni danima, polako postajem sigurna da je Amra negde otišla, jer popodneva skoro uobičajeno provodi kući i obično se javi se na drugo, treće zvono. U penziji je, do pre šest godina radila je u fabrici slatkiša, a sad dane obično provodi spremajući raznorazne đakonije za unučiće koji se tu sjate posle škole. I deca i unuci imaju nemačka imena, što je pomalo čudno ako se ima u vidu Rohnerova netrpeljivost. No, Amra deluje praktično, po njoj vrcaju male svakodnevne i korisne logike, ona se čudesnom lakoćom i brzinom navikla da je deo Berlina, da je to njen dom u kom se greje.
Jedino što joj je ostalo i što nikad nije menjala bilo je izuvanje, svuda i uvek. Čudesnom brzinom svlači mokasinice ili espadrile, prstima jedne noge odozgo svuče niz petu cipelu sa druge. Jedna pa druga, očas posla i eto nje u čarapicama. A onda palcima prevlači uredno vođenu liniju zakrpe preko drugog palca. I tako naizmenično. Satima. Pored stana imaju i kuću sa tri stana u Vilmerzdorfu koje izdaju grčkoj banci i potpuno su zbrinuti, te njena zakrpljena čarapica nema veze sa bedom koja se razjapila kroz rupu na palcu. Taj stalni pokret njoj više dođe kao nesvesno hvatanje ritma sa vlastitim rečima
Pred njom ne prestajem da igram ulogu dobre devojke sa belom kragnicom. Dobar dan i do viđenja, lepo sklopljene rečenice, prekrštene noge, pažljivo podignuta šolja čaja sa tacnicom, pohvaljen Jingdezhen porcelan. Kako već kažu Kinezi, »beo kao žad, svetao kao ogledalo, tanak kao hartija i zvučan kao zvono«. Rohner tu kaže, i skup kao đavo. Vremenom mi se čini da je sve to posve nepotrebno, ona govori o emancipaciji svojih snaha, o svom dolasku u Berlin, poznanstvu sa Rohnerom i sve više shvatam da joj je moja uigrana i uvežbana odmerenost draga jer sam joj ja draga a pokazanu učtivost možda i ne registruje. Svejedno, ne menjam tekst i pravac.
Dolazi po kiriju jednom mesečno i nikad ne uzme koliko je dogovoreno, uvek na staklenom stolu ostavi skoro polovinu i kaže - neka ti se nađe u Berlinu, velik je to grad, sama si... Jednom mesečno odem i ja do njih. Jedem baklave, pijem njen domaći sok, pokazuje mi nove Rohnerove pesme i prevodi ih do detalja objašnjavajući svaku reč desetinama drugih. Vidi se da je ponosna na njegov duh i živost, a kad je pitam otkud to da Rohner piše na nemačkom i od kakvih je to kontradikcija sazdan njen čovek, ona sa simpatijom odmahne rukom kao da je reč o nezrelom, ali zanimljivom detetu punom energije. Vesele mi se kada me god ugledaju na vratima i kažu uvek istu rečenicu: došla nam mladost u kuću. Sinovi su im jedva stariji od mene, snahe i unuci su svakodnevno tu, dakle, mladosti im ne fali. Rohner mi na odlasku uvek pokloni neki čudni predmet ili nedovršenu pesmu i sumnjičavo kaže: To je prva verzija. Čuvaj je, nikad se ne zna... Danas - sutra, sve je moguće... U jednom trenutku shvatim da to nikad nije uradio pred Amrom, a ponekad pomišljam da su i njena neuzimanja čitave kirije samoinicijativna.
I nakon te tople i prijateljske godine, i najavljenog kraja prakse, njih nema, nestali su. Telefon im svakodnevno uzalud zvoni, pokušavam doći do njih, pozdraviti se, podvući crtu, poljubiti ih i mahnuti im. Staviti značku na ovaj period. Ali, nema ih i stvar se na čudni način oteže iz dana u dan, a rašnirana torba se polako pretvara u mobilni orman. Kada već sasvim odustajem i slučajno ostavljam telefon da zvoni do iznemoglosti, čujem zadihanog Rohnera. Iznenađena sam, već sam napravila čitavu konstrukciju gde su i kad otišli. Govori da je Amra otišla sama u Tuzlu još prošle nedelje i ostaće naredne tri. Otključavao je kuću kada je čuo telefon, jedva je stigao, raduje se što je zbog mene zamalo poginuo preko praga. Očekivali su me, znaju da mi se ovih dana praksa završava. Od kada Amra nije tu, retko je kući. A i šta će sam, kaže.
To popodne će doći da se pozdravimo, biće u tom kraju, pa kad se prva pauza u poslu ukaže trknuće da skuvam poslednju kafu u stanu koji će uskoro prestati da bude moj dom. Još ću tu noć tu prespavati, ujutru ću ubaciti ključ u poštansko sanduče i sesti na voz broj 142, vagon 3A.
Rohner dolazi oko pet popodne, raspoložen je i pričljiv, deluje ruski pripito. Baćuška, davaj, davaj. Bučan je, rumen i veseo. Bio je na ručku sa poslovnim parterima, govori kako se ljudi razlikuju i kako je mentalitet čudo. Pa ne mogu biti isti oni koji rastu na kršu i u sirotinji i oni koji rastu na severu, u blagostanju... Razgleda stan dok ulazi u dnevnu sobu, kao da više ni sam nije siguran kako je sve tu bilo kad su mi ga dali, a šta sam ja sama unela i osvežila tokom te godine. Za jedanaest meseci mog boravka u stanu, on nije došao nijednom, dok je Amra bila desetak puta, koliko sam ih otprilike i ja posetila. Zastaje ispred velikog kružnog ogledala na vratima, namešta sasvim belu kosu i šali se na račun svoje debljine.
Priča je uobičajena, po onome što ne voli sa dečačkom strašću pljucka, za onim što voli uzdiše bučno i čežnjivo. Onda ugleda malu uramljenu grafiku na policama, iza zastakljenog dela, gde znam da stoje vrednosti, uzima je i sa velikim poštovanjem prinosi stolu gde sedimo. Reč je o crtežu Vladislava Dizweka, poljskog Jevrejina, urađenom u logorskom muzeju Auschwitza po nalogu SS vojnika koji je naručivao crteže iz lova i svojih pinčeva. Nakon rata ovaj vojnik je krio crteže, a kad je prošlo dovoljno vremena, poklanjao ih je oprezno, u velikoj tajnosti, kao egzotični vredni trofej. Kada je umro njegova ćerka je u ilegali prodala preostale grafike i drvene kutije takođe napravljene u logoru, pa je tako je ova grafika završila kod Rohnera.
Baca se pričom, duhovit je, uigrano šarmantan, vidi se da se šarmu još od oca učio, ta ležernost se može sticati samo od ranog detinjstva da bi se tako lepršavo i sigurno moglo vladati sopstvenim telom i duhom. Onako, gospodari, raširio se u tom prostoru, kao da je grad podignut u njemu samom, pa se šetka avenijama i skverovima. Vrcavo i gizdavo po svojoj uređenoj parohiji.
U jednom trenutku ugleda lagano izdignuće na mom kolenu koje uz crvenilo skreće pažnju ispod teksas suknje do kolena. Jasno, vidi se posledica nepažljivog hodanja po Hűlbert kafeu. Govori mi da nisam smela pustiti da to tako ostane i upali se, i da treba što pre staviti led. Stavlja mi dlan preko kolena i u prvi mah mi se učini da ruka stoji jedan sekund duže. Ali samo jedan jedini sekund. Onda najnormalnije skloni dlan i započe priču o svojim povredama na skijanju, posledicama, greškama i nemarnosti doktora. Onda se ponovo vrati na priču o mom kolenu i spusti tu dlan kao da logično vrati telefonsku slušalicu na svoje ležište - tu joj je mesto i tu se uklapa. Baš u trenu kada bih kroz kontekst priče udenula i priliku da pomerim njegovu ruku, skloni je sam i pretvori se u dobrog brižnog dekicu koji diktira kako da privijam bokvicu i sporiš dok otok ne spadne. I onda se postidim.
|
