Umesto posvete,
tek da shvatiš kome i zbog čega…
Pre tri godine prvi put sam gledala taj kratki film.
Centralni deo kratkog dokumentarca bila je anketa sa sarajevskih ulica- pitali ljude šta misle o nečemu, a znaju da baš ti o tome nemaju pojma i u tome je poenta vica.
Pogledala i zaboravila- nije mi bilo ni smešno a ni naročito svrhovito.Te stvari koje me ne zagrebu odmah zaboravim, pa tako je i u istu arhivu otišao i letnji festival na kom sam videla film.
Dve godine nakon toga čekam četrnesticu kod Doma Armije, baš negde oko pet popodne. Omanja i potpuno seda baka koja se muva tu sa nekim torbicama započinje nepovezan razgovor sa mnom, iako uopšte ne mašem repom u njenom pravcu. Autobus stiže, ja sedam na sedište iza vozača, a baka se uprkos polupraznom autobusu gura uz moja kolena i sjeda pored, do prozora. Nelogično, ali št se može, sebi govorim da možda žena voli da sedi baš do prozora iza vozača, možda želi nešto da vidi u prolazu.
Baka se okreće prema meni i kao iz džačića istresa u cugu monolog u moje krilo:
…Jedini živ član njene familije prodao je stan u Zagrebu i otišao u starački dom. Za taj stan dobio je neku finu svoticu, trećinu dao domu za doživotnu rentu, trećinu poslao detetu negde u beli svet, a trećinu dao njoj, svojoj sestri. Jedan dan je podigla sav novac, stavila u tašnu i pošla kući na Bjelave. Sve to dešava se tri meseca prije nego što baka o tome govori. Neko je znao za novac, pratio baku, presreo na ulazu, zavrnuo joj ruku i oteo torbu sa parama. A unutra dokumenta. I sad, ajde što su uzete pare, iako je trebalo da one zagreju ostatak bakinog života, ajde što je oteta torba, a ruka zavrnuta, nego su uzeti i svi papiri koji potvrđuju njen identitet. Da je baka-baka.
Pored svega ona ne živi u svom stanu- prošla je put od dva dobrinjska stana, da bi na kraju stigla u prizemnu napuštenu kuću na Bjelavama. Dolazi prvi u mesecu- ona ne može da podigne penziju, jer nema nijedan dokument, niti bilo kakvu potvrdu. Postaje nepostojeća žena u svom nepostojećem stanu.
U autobusu su prvo ćutali, tu i tamo nestrpljivo uzdahnuli, pa govorili:
-Daj stara, nisi jedina, e kad bi ja prič’o svoje muke...
Vozač mi se kleo rukom, uz šapat, kako zna da je ona poluskrenula. Ništa manje.
-Danas je ponedeljak, a ja sam ponedeljkom uvek išla na frizuru- govorila je posle svake pete rečenice.
Taj dan vraćala se od svoje daleke rođake na Dobrinji, ali joj je ona, kao pomoć, dala neku izlizanu tašnicu. Meni je to mirisalo na rđavu šalu na bakin račun- odeš po pomoć jer su ti ukrali punu tašnu- a dobiješ opet tašnu- samo praznu i izlizanu.
Napokon je od mene tražila nešto novca za hleb i mleko.
Vozač je dobacio da je ta cela predstava i bila zbog toga.
-Oseti ona šta kome treba pričati. Evo, vi nosite knjige, pa to priča vama. Da ste nosili dete pričala bi vam kako je izgubila dete... Zna baba, nije luda…Ma kakva frizura i ponedeljak, ne budite glupi…
Baka je, dakle, po njemu, dobila ono što je tražila.
Obe smo izašle.
***
Dva meseca nakon toga išla sam na promociju knjige čiji je organizator učestvovao i u organizaciji onog letnjeg festivala i naravno, ponovo isti dokumentarni film.
I ponovo anketa.
I tek tad… u jednom trenutku vidim da je jedna od zaustavljenih, negde na sred Ferhadije, baka sa sve bundom i frizurom, a to je upravo i snimano koju godinu pre toga!
Baka odgovara šta misli o grupnom seksu ili o čemu već. I nešto priča kako to u njeno vreme nije bilo moguće. Znao se neki red.
Isfenirana, sa puding frizurom, našminkana, kočoperno viri bela kragna.
Sve se poklapalo…
Baka je govorila istinu…?
Vozač je nije znao iz tog bundano-frizurnog vremena, ali zar je ni bilo ko drugi nije poznavao u autobusu ili u svim drugim autobusima?
Dakle neko može reći- pa da- baka je imala, pa pokradena, pa shvatila svo prokletstvo jevrejskog imao pa nemao. I sada nema. Ali koliko ih je ovde takvih, pa svaki drugi ima sličnu priču. Šta sa jednom babom? Pokradena, pa šta?
A da li se ipak može imati odgovor i na: "pa šta”?
Ovde ima odgovor.
Srećom.
Drugi sarajevski susret desio se nedavno.
Nema ni tri meseca.
Sticajem nekakvih okolnosti našla sam se u romskom naselju na vrhu Vraca. Treba napraviti priču o Sabahudinu. Boluje od tuberkoloze već osam godina a ne može se lečiti. Međutim, Sabahudin nije tu. Nas četvoro koji po toj osnovi odlazimo shvatamo da je penjanje na Vrace bilo nepotrebno, a da smo okruženi gomilom gostoljubivih Roma koji bi nam mnogo toga rado ispričali. Odnekle se pojavljuje i komšinica i dva velika umiljata vučjaka, pa stvar postaje naglo zanimljiva.
Zovu nas da uđemo i vidimo kako i gde žive. Šareni smo im, daleki.Gosti smo.
Kuća bez vrata, deca bez čarapa.
Sabahudin ima sestru i ženu.
Sestra je tipičan primerak romske lepotice, duge crne kose i pravilnih crta lica. Kada govorimo njenom mužu da ima lepu ženu šapatom nam mangupski govori da je pre nje imao jednu još lepšu.
Insistiraju da uđemo unutra i vidimo gde živi Sabahudin. Zapravo gde umire.
A vidi se da im nije do Sabahudina, na sebe bi malo skrenuli priču.
Nije Sabahudinova muka jedina, ima njih još.
Onaj mangupski zet nam tiho govori da to možda i nije pametno, sa tom tuberkolozom se nikad ne zna. Kućica siromašna, ogolela, ledena
U uglu sobice sa zemljanim podom sedi skoro sakrivena Sabahudinova žena -Ramiza i njihovo dvoje dece. Jedno oko četiri godine, drugo ne više od godinu i po. Sede na podu sa golim natečenim nogicama i liče na decu koja rastu daleko od ljudi na vučjem mlijeku. Nijedno nije prohodalo ili progovorilo. Daju im vodu da bi nam pokazali da ne umeju ni da piju. Naravno, voda se prosipa po njima, deca piju unezverno čak mi se na tren i učini kao da su srećni što nam imaju šta pokazati.
Umesto posluženja.
Smeju se navijački, uspeo im eksperiment.
Remiza ćuti. Ima upadljivo krupne plave oči. Deluje čisto, čak negovano, kao da je Loreal lično ispraća na spavanje, a dve spremačice sa peruškama niz vrat bude. Znam, nema logike.
Kažu da je izbegla iz Bijeljine, i da je od tada kod njih. Rodila je četvoro, jedno je umrlo, drugo je u bolnici. Preostalo dvoje vidimo.
Pitamo Remizu koliko ima godina. Ona i dalje ćuti. Dobijamo objašnjenje da ne govori. Druga Romkinja joj kaže:
-Ma reci da imas tri’es i šes’!
Neko iza dobacuje:
-Ma kakvi tri’es i šes’… Nema Remiza više od petnest…
Remiza se smeje. Frljaju se tim godinama, kao da dvadeset gore dole ne znači ništa. Prema mojoj proceni ima oko dvadeset i počela je rađati sa jedva trinaest.
Govorim joj da ima lepe oči, a ona iz nekog razloga gleda u mene sa poverenjem. Padaju mi na pamet nekakvi ruski stihovi o pogledu koji zove na krađu i spasenje, ali u takvim situacijama uvek sebi krišom odalamim neki šamar i kažem: smiri se, nije tvoje. A ona mi čita misli i gleda u mene. Onako tužno prijateljski, svesna da je ipak neću krasti i da joj je- to što joj je.
Kako Sabahudina nema, u povratku se zadržavamo u nekoj fantomskoj kafani koja više liči na podrum porodične kuće i uz šporet na drva pijemo loše kuvano vino, jedemo travnički sir i pričamo o Remizi i smislu našeg odlaska. Govorimo kako ćemo se vratiti tih dana i svašta im odneti, licitiramo šta ko ima od starih stvari i šta može bez problema preboleti.
U trenu odlučujemo da se sa punim kesama iz prve piljare odmah vratimo, ali posle pola sata ostajemo razočarani, jer naši novi poznanici izvrću kese sa hlebom i čokoladama za decu, sokom i mlekom, tražeći cigarete i alkohol. Sa simpatijama, do pola ozbiljno, od pola u lošoj glumi psuju nam sunce što ih tretiramo kao bolesne, umesto da im donesemo ono što im je zaista potrebno.
Pet dana posle toga na trolejbuskoj stanici vidim Remizu. U prvi sekund samo znam da mi je jako poznata, ne mogu se odmah setiti odakle, ali znam da sam skoro videla te jagodice i baš tu lepljivost u pogledu. Lepo je obučena, ima skupljenu kosu. Pozdravljam je.
Ona gleda u mene sa strane i ne govori ništa. Za trenutak pomislim da je možda neko ko ipak samo liči na nju. Zašto je ljuta, nema onog osmeha od pre par dana.
Da li je nisam smela videti tu? Upadljivo i nevešto sakriva pogled kada je god pogledam, ali osećam njeno piljenje bočno na sebi kada god gledam negde sa strane. Posmatramo se na smenu.
A znam, zbog nečeg je nisam smela videti…
Zbog nečeg se jako uplašila da će neko saznati tajnu.
Nisam smela da je vidim očešljanu.
Išla je u čudnu posetu nekome? Plaši se da ćemo opet doći kod Sabahudina, a onda, okrznuvši rečju usputan susret, zaroniti u neku njenu duboku i opasnu tajnu?
I shvatim u trenu, kao da dodirneš komad polomljenog stakla- Sarajevo je grad u kom možeš pomilovati istinu. Nije toliko mali da bi svi znali ko je baka iz autobusa i da bi znali i onaj ponižavajući deo zavrtanja ruke, da bi je ispitivali svaki dan.
Ali onaj kome baka ispriča priču imaće priliku pre ili kasnije da se u to uveri. I nije tako mali da bi svi znali da je onaj Sabahudin otišao u Travnik i da bi sebe spasili tabanja do vrha Vraca- ali samim tim ostali i bez mogućnosti da nagađaju koliko lepa Remiza ima godina
Onaj ko želi ustanoviti istinu -može.
Ovo je grad za videti se dva puta.
Ne moram uzeti tvoj telefon, videću te.
Mi se možemo naći i bez papira i olovke, ne brini, pile.
Videćemo se u anketi, kafani ili na trolejbuskoj stanici. Ako je potrebno.
A jeste.
|
