Reč "kurac" prvi put sam čula 1982. godine.
Bili smo na moru u Bečićima u Crnoj Gori, u školskom odmaralištu.
Organizator tih letovanja bio je pokojni Pajo Memić, nastavnik matematike, gromada od čoveka. Jedan deo odmarališta uvek je čuvao za decu bez roditelja i decu svojih prijatelja koja se kasno prijave za letovanje. Iako je tu trebalo da smesti decu prijatelja, taj deo zgrade bio je najlošiji, pun pacova, zujara i crvenih paukova, pukotina i šmeka memle. Jedno kupatilo za čitav sprat, propali i slomljeni kreveti i išvrljani zidovi sa vulgarnim porukama.
Moja sestra i ja smo se, kao i većina dece u malom mestu, uvek prijavljivali poslednjih dana za ovo letovanje, računajući na roditeljsko poznanstvo sa matorim Memićem. Sestra je, kao starija, smeštena u pristojnu šestokrevetnu sobu sa kupatilom, dok sam ja završila u nekoj fantomskoj prostoriji sa, iznad svega, čudnim cimerkama.
One su bile treći ili četvrti razred, a ja tek završila prvi. Jedino ja, udomljena sam tu po osnovi zadnjevoznog prijavljivanja, dok su ostale devojčice tu poslate od strane socijalnih radnika, doma za nezbrinutu decu ili čak kaznenopopravnog doma jer su bile iz nekih raspadnutih porodica. Tokom dana obavezno su imale priču o svojima kući i svaki dan su uveličavale svoje tragedije. Jedino se izvesna Kaća uvek držala iste rečenice:
-Kada je ćale otišao od kuće, počeo je da puši.
I tako smo mi oplakivale Kaćinog ćala pušača-pionira pod stare dane baš negde posle ručka, u vreme popodnevnog odmora. Kaća nikada nije menjala ni rečenicu, a ni termin za jadikovku.
Sve one izgledale su dosta starije i od devojaka iz sestrine sobe, a u meni su izazivale nešto između divljenja i straha. Jedna drugu su svakodnevno pitale koliko imaju godina, a to je često radila i vaspitačica predviđena za tu sobu, jer je svaka od njih barem jednom ponavljala razred. Ipak, nijedna nije mogla imati više od 12, 13 godina.
Odvajanje od sestre mi je već bila dovoljna mora, a o boravku u toj sobi i da ne govorimo.
Dobro se sećam, kada smo danju dolazile sa plaže, jedna po jedna od njih bi se tuširale, a onda mazale kremom sedeći gole, raširenih nogu, pa analizirale svoja tela uz vriskave komentare. Sedela bih na krevetu i bojažljivo ih gledala. Niko, naravno, nije očekivao od mene da radim to isto. Ponašale su se kao da ne postojim.
Petnaest godina posle toga, na nekom kampovanju, videla sam na oglasnoj tabli iz fazona okačenu sliku gole žene iz porno časopisa koja sva razvučena i razvaljena zavlači pivsku flašu u sebe, a dalo bi se zaključiti da joj ne bi bio problem još pet da stavi pored. I odjednom mi se učini da prepoznah sve svoje, gotovo zaboravljene, morske drugarice tako zajedno. Nešto između gađenja i sveta dalekog od mene.
Ispod naših prozora, a soba je bila na drugom spratu, uvek je bilo dosta momaka, i to uglavnom onih iz osmog razreda, koji su nešto dobacivali, zvali, gađali u prozor pivskim zatvaračima. Onda bi neka od njih istrčala na terasu samo obmotana preškirom, brzo rastvorila frotirče, pokazala im se sasvim gola, pa utrčala unutra i počela da se raspomamljeno cereka. Kada bi kasnije sve zajedno pošle na ručak ili na večeru, dešavalo se da neki od ovih dečaka, sakriven u šipražju, istrči i bukvalno naskoči na jednu od njih, pohotno i životinjski, bez imalo nežnosti, ili da čitav čopor krene da ih štipa za grudi, gotovo ih otkida. One bi tada plakale i bile istinski uplašene i jadne. Ipak, sat, dva posle toga istrčavale bi na terasu i odatle izazivale, koketirajući peškirom čijim bi krajevima dodirivale kosu kao da je reč o peruški koju će olako zakačiti za svoju važnu glavu malog ženskog poglavice.
U uglu terase čekali su ih čokoladna krofna, smoki i tetrapak soka koji smo dobijali pre nego krenemo na plažu.
Jednom se desilo da je sestra došla kod mene u sobu. Sećam se da je nešto stavljala na komodu koja je bila desno od nas. Obe smo sedele na istom krevetu. Druge devojčice su okupljene na jednom krevetu na sprat ćućorile oko neke plišane igračke majmuna. Rep su mu stavile između nogu proturivši ga napred. Jedna od njih je rekla:
-Pogledajte, kao da ima kurac- druge devojčice su se zasmejale.
-Šta je to kurac? - pitala sam.
Mogla sam se zakleti da nikad nigde pre nisam čula tu reč.
Tek to ih je dovelo do prave salve smeha.
-Ona ne zna šta je kurac?! Ona ne zna šta je kurac! Hi– hi– hi- hi...
Pa da. Naravno da nisam znala.
Ponovo sam se okrenula ka mojoj sestri i pitala je krajnje tupavo i blentavo:
-A šta je to kurac?
-To ti je muška piša- rekla je diskretno, verovatno razmišljajući kako mi najbrže može objasniti i smanjiti nadolazeću neprijatnost pred gomilom klinki u teranju.
Bila me je sramota. Beskrajna.
Ipak, još više mi je bilo nejasno. Piša je piša. Može biti muška, može biti ženska. Kakav sad tu kurac?! To je mnogo više ličilo na neki deo za veš mašinu, deo šoferšajbne, faktor vremenske prognoze, bilo šta, nešto tamo čudno i konkretno.
Ali, muška piša, ehe hej, pa nisam ja od juče.
Mene našli.
XXX
Reč "impotentan" prvi put sam čula 1980. godine.
Čekali smo Novu godinu u stanu.
Dve ili tri porodice, rasklopljen sto u dnevnoj sobi, puni ovali, gozba. Zakačeni ukrasi na crnim drvenim policama.
Nikada nismo kitili jelku. Zato smo kačili te ukrase svuda po sobi. Gledao se televizijski program, pilo se, jeo se drniški pršut. Mama ga nikad nije umela seći tanko, ali svejedno, uvek je ona započinjala taj posao. Onda bi dolazio tata, obraćao joj se sa mrvom grdnje, simpatijom i rečima da seče pršutu kao mesni narezak, pa bi nastavljao da seče kao sa reklama, tanki listovi bi se prelivali jedan preko drugog na daščici.
Bila je neka američka serija i glavni lik je, nakon izlaska iz bolnice rekao svojoj ljubavnici da se moraju rastati, jer je on posle nesreće ostao impotentan. Ljubavnica je kljoknula, videlo se da je potresena, ali je dostojanstveno prešla preko toga i rekla da ga voli baš takvog i da njoj TO nije bitno.
Šta, do đavola, TO?
Prvi put sam prešla preko te strane čudne reči, ali su je oni tvrdoglavo ponavljali. Onda je za posledice saznao i brat glavnog lika- nosioca te neobične osobine, pa mu je govorio da ne očajava, jer ga je, eto, žena prihvatila. Kada su neki peti, šesti put rekli to isto, ja sam se okrenula prema sestri, naravno, i pitala je pred svima:
-A šta to znači impotentan ?
Za stolom je bila galama i nisu svi čuli pitanje. Neko ipak jeste, nasmejao se i nastavio da gleda seriju.
Taj diskretni smeško od gosta nije znao koliko mogu biti uporna. I nije znao koliko me neka reč može zagolicati. Videvši da ne odustajem, sestra mi je tiho rekla:
-To je kad neko ne može da ima decu.
Hm, nije pilo vodu, džaba je.
E, onda sam ja ovoga puta, već sasvim glasno rekla:
-Pa kakve to veze ima kada oboje imaju već dosta veliku decu. Oni nisu ni hteli da imaju decu! Oni nisu ni pominjali da imaju decu! Oni nisu ni...!
Tu se već sva kontrola izgubila. Dečja radoznalost je uz pljusak upala u napad histerične potrebe za logičnom kockicom televizijskog šareniša. Razbivši površinu mirne večeri, neko je od ovih matorih za stolom krajnje autoritativno i smireno rekao:
-Pa da, imaju veliku decu, ali se sa decom nikad ne zna kad se mogu opet poželeti...
To objašnjenje me je već donekle umirilo, ali sam osećala da tu i dalje čuči neki problem.
I samo što nije skočio.
XXX
Reči "jebi ga" prvi put sam čula davne 1979. godine.
Deda Radič je pričao o politici i svaki čas je govorio "jebiga".
Nije bilo sumnje da se radi o jednoj reči ženskog roda, nekoj čudnoj špici srednjih godina koja označava baksuzluk, nemoć, loše okolnosti, zle slutnje. Znači, kad pođe po lošem - došla je "Jebiga".
Onda sam u svim takvim situacijama uviđala i sama prisustvo te zle žene i primećivala sam da to svima zvuči krajnje logično. Recimo, kad kažu da se ne može napolje, jer pada kiša, ja kažem "jebiga", a druga deca pogledaju u mene i kažu: "da, baš jebiga..."
Čarolija je prestala kada me je mama jednom čula. Prala je sudove, iznenađeno se okrenula prema hodniku i rekla:
-Znaš li šta to znači... "jebi ga" je psovka...
Kada je mama to izgovorila, vidno razdvojivši reči, ja sam odjednom osetila strašno razočaranje.
Kao da mi je neko ukrao reč.
Moju lepu Jebigu.
XXX
Reč "orgazam" prvi put sam čula 1981. ili 1982, nisam sigurna.
Znam da je bilo leto i da smo bili u vikendici na Zlatiboru.
Gomile novina ostajale su iza turista koji su se smenjivali u pansionu preko puta i mogla sam satima prevrtati po njima. Pažnju mi se skrenuo vrišteći kolaž sa krojevima, modelima i dugim ispovednim pismima.
U skoro svakom pismu bila je reč "orgazam".
Sećam se da je jedno pismo počinjalo kako gospođa ima problema u seksu . Naime, njen problem se sastojao u tome da kada doživi orgazam počne da vrišti i padne sa kreveta. To vrištanje traje bar čitav minut, a kada padne sa kreveta, ne može da se pomeri barem deset minuta. Njen partner tada ne zna šta da radi i zbunjen je.
Iskusni psiholog odgovorio je ženi da to baš i nije uobičajena stvar i da se mora truditi da kontroliše svoje rekacije, jer tužnom partneru verovatno nije lako. Ipak, razume je, jer "orgazam nije lako predvideti, on može doći posve iznenada".
I tako sam ja silno počela da se plašim da ne doživim taj strašni orgazam tamo gde ne treba. A logično je bilo plašiti ga se, čim dolazi tako mučki i neočekivano, iz mraka i zasede.
Nisam baš znala kako i kad se to doživljava, ali sam videla da je to neka zabrinjavajuće česta pojava, čim svako o tome piše novinama.
Razmišljala sam šta ću da radim ako mi se taj orgazam desi u prodavnici. Kupujem kroasane i jogurt, onda čokoladnu bananu na drugom pultu prodavnice, pa počnem da vrištim i padnem na pod, bez ikakve mogućnosti da se pomerim?
Shvatala sam da je taj orgazam krajnje zeznuta stvar i da se sa tim ne treba igrati.
E, onda se desilo da je neko poslao pismo u kom kaže da ne zna šta da radi jer ga je dvanaestogodišnje dete pitalo šta je to orgazam, i kako je tom roditelju bilo strašno neprijatno.
Psiholog je opet objasnio kako ne postoji razlog za nelagodu, te kako će ta devojčica još malo biti na vratima orgazma, jer danas mladi brzo sazrevaju, danas ili sutra će joj se desiti da iskusi orgazam, pa je bitno da roditelji otvoreno razgovaraju sa decom u pubertetu.
Uh, kako sam bila zadovoljna i spašena! Na osnovu tog pisma, u poslednji tren, zaključila sam da nikoga ne smeš o tome pitati, jer će njemu biti neprijatno i neće umeti da ti objasni. A imala sam mnogo manje od dvanaest. Od tog trenutka u mojoj glavi orgazam je delovao još dalji.
Uporno su ga nazivali "vrhuncem". A onda jednom, baš se sećam, u broju od devetog avgusta, psiholog je u odgovoru upotrebio frazu "vrhunac seksa".
Dakle, tu smo. E, to je već moglo ličiti na ključ. Pravi, pravcati.
Onda sam čitala kako neke žene pišu da imaju problem, jer im je već pedeseta, a nikada nisu doživele orgazam. Definitivno mi nisu bile jasne, mislila sam da treba da budu srećne, što im se tako mučka stvar nikada nije desila!
Ali, od tog devetog avgusta se makar više nisam plašila dok kupujem kroasanu i smoki.
xxx
Većina ljudi koje poznajem kada žele reći da su baš u problemu, ili da stvar ne ide po dobrom, kažu da je stvar u kurcu.
A ja svaki put, ali baš svaki put zamislim kako određena stvar ili čovek koji govori dobija krila, kako lagano leti ka repu plišanog majmuna koji mu je provučen između nogu, pa se polako uvlači u sunđer kojim je igračka punjena.
2.
Polagano ispijam «Sivi pinot» uz grickanje komadića zelenkastog «Benedikta» brižljivo iseckanog na tacnu od kafe.
Let do Trsta, dobro znam. «Ronchi dei Legionari», dvadesetak kilometara od grada, nova aerodromdska zgrada....
Pa put do Trente, još bolje, preko Nove Gorice i Tolmina.
Duguje mi to od moje desete.
I prošlu noć sam provela uz slatki «Sivi pinot». Čak nisam ni pomerila čašu od poslednjeg gutljaja, ali ukus ove i prošle noći sasvim je drugačiji. ...pravi družabnik sladicam in prava poslastica za vse svečane priložnosti; presenečenje, ki zlepa ne potone v pozabo...
Prethodnu noć pišem do četiri, kada shvatam da je zora već na vratima i ostajem da je dočekam. Kašičicom lupam ness-kafu sa pola kašike šećera i odjednom u vazdušasto mekoj peni vidim kako lepo piše da on dolazi toga dana.
Duguje mi to od moje desete, mada ne znam od koje njegove - krije ih.
Sleteće u Trstu, neko će ga kolima čekati na aerodromu i dovešće ga ovamo. Kada je snimao svoju seriju, ne znam ni da li sam bila rođena, kada sam plakala zbog svoje kazne, negde je otvarao limenke «Coca Cole» koje su se kod nas pojavile mnogo godina kasnije, ili je možda, kao što će to i ovde raditi, insistirao na crnom vinu.
Ostajem sama u prizemlju celu noć, dočekujem jutro, milujem zoru kao tampon zonu sa gutljajima slatkog «pinota» koji već pomalo overava zglobove, i nepogrešivo znam - kada je avion sleteo a kad je ušao na zadnje sedište malog Peugeota (suvozač mu upravo pomera svoje sedište da se provuče pozadi, glupi Peugeot sa dvoje vrata).
Tek sutradan saznaću koliko ne voli da sedi na zadnjim sedištima malih kola.
Ne znam da li sam o njemu učila u školi. Vrlo moguće, imala sam profesore sklone autoritetima. Pokušavam se setiti, ali više ne znam odakle mi sve iskrsava njegovo ime... I kuda god da pođem sećanjem, vratim se na onu subotu kada pokušavam stanjiti zidove na debljinu kartona i dati im propustljivost i filtere gaze - da makar mogu nazreti reči... TV se čuje iz dnevne sobe, ali ja nemam dozvolu da se primaknem i jedan metar. Onda ću se pretvoriti u nemoguće, napregnuti sve svoje snage i stvoriti se uz sam zvučnik, pa naslutiti šta će reći, ući im u glave, pa ih sve i upoznati jednog dana, kad mi već sve sami mogu ispričati... Pa da!
Ne, ne mogu se setiti da li sam o njemu učila u školi, pogotovo onoj klasičnoj, redovnoj, a na onim uže stručnim, čulo se, oho - ho.
Dok drugi polako ustaju, dolaze sa svojim fasciklicama i suljaju se po parketu, na mekanim plavim i crvenim papučicama hvatam nadolazeći dašak uzbuđenja kod svih zbog njegovog dolaska.
Oni su spavali, ja nisam, poen za mene u startu.
Oni verovatno nisu ni bili kažnjavani za svoje serije, ja jesam - dva poena za mene.
Međusobno govore o svojim iskustvima sa njim, o tome kako su ga zamišljali, ja i ne prilazim, već pola metra iza njih ljubomorno i ponosno čuvam sopstveni razlog za čekanje. Prepričavaju njegove intervjue, dao je Mladini odgovore pune dovitljive i britke ironije, sa mirisom cinizma koji je rasuo svud po tekstu i ukusom gorčine na svaki pomen njegove zemlje. Šta vi znate o toj gorčini? I dalje vrtim čašu sa «Pinotom» u ruci... Otvaraju friižider, vade svoju «Schneekoppe» marmeladu i puter, šunku i alpsko, jutro je, kažu, valja doručkovati...
Ja i dalje vrtim čašu u ruci i povremeno tek dopunim tanjirić sa «Benediktom».
Naravno da je jutro, ali jutro je komad dana koji dolazi posle noći.
A noć je za vino. Jer je u vinu prečica do istine.
A u istini kolačić.
Prvo jutarnje predavanje.
Stolice su već zagrejane od jutarnjeg sunca koje dopire kroz velike prozore. Neko spušta venecijanere, u prostoriji ostaje prijatan mrak. Pa da, sa njegovim imenom će danas i početi predavanja.
"Tokom dana doći će i istaknuti filmski stvaralac..."
Istaknuti filmski stvaraoče, dakle, čekamo te...
Odavno.
"Istaknuti filmski stvaralac do sada je napravio i zadužio evropsku kinematografiju sledećim delima..."
Kroz malu šupljinu na venecijaneru vidim neku ovčicu kako pase... Ima zvono na vratu... mora da su tu i druge... Oštre planinske trave su baš porasle... kao da nije mesecima košeno... Ko bi rekao da je do skoro bio sneg ovde... Otprilike sad je sleteo na najbliži aerodrom koji je sa one strane granice... Zar ti se ne čini da je malo dosadna ova Slovenija...? A zar se tebi ne čini da je to stereotip...? Nisam ja blesava, kakav stereotip... Sleteće na aerodrom u okoloni Trsta, to je najbliže...
Istaknutog filmskog stvaraoca čekaće, kako čujem, istaknuti dramski umetnik svojim «Peugeotom». Onda će ga preuzeti glavna organizatorka sa svojim korejski nabudženim kolima. Tako zajedno istaknuti, isticaće se neko vreme po kafanama, pivnicama, udišući miris slobodnog i mirnog grada...
"Istaknuti filmski stvaralac biće ovde za otprilike sat vremena..."
Sat vremena?! Eh, dok se on nalije dnevne količine crnog vina, dok u dve kafane ne opsuje sve što se da opsovati iz svoga grada, neće se ni približiti mestu... Pa barem ste to mogli pročitati u intervjuima. Dok ne pomene tri pravca, dvojicu odbeglih kolega, tri dobra nezapažena filma, i druga dva, totalna fijaska koja su zgrnuli nagrade, dok ne spere talog gorčine i srasle prašine, nema njega ovamo, dok ne opsuje tri puta američki film i naglasi da je Ponoćni kauboj poslednji dobar američki film, dok ne pomene konkurenciju i ne popuši barem jedno paklo u Hyundaiu, nema njega ovde... Pa dok onda uz čuđenje ne okrzne fenomen Spidermena i Supermena, da bi se brzo ogradio od stripa sa početka šezdesetih koji je još nešto i valjao, sve dok se horde Amerikanaca nisu podigle da vide svog oživljenog junaka iz detinjstva, pa ga tako i ubili napadnim očekivanjima... U tom će već mrak, gospodo... Ne isplati se čekanje...
Ispred kuće ga čeka prava mala kolona. Izlazi sa nemim protezanjem u koraku i rukuje se sa jednim po jednim iz welcome svite. Kroz prozor šacujem kako se pored svakog zadržava oko trideset sekundi do minut, pa kako klima glavom dok odsluša pozdravni monolog. I skoro da čujem kako mu govore da je njegov dolazak velika čast, mogućnost i prilika, da će od njega naučiti, primiti i upiti, te sve to posle iskoristiti, primeniti i pamtiti. On klimne glavom, pa sve to isto čuje od sledećeg, samo po drugom redosledu. A ja virim i ćutim.
Uvode ga u kuću, pokazuju mu "uslove za rad" i već vidim kako se vrata otvaraju.
Ulazi i zvera po plafonu, stolicama i mehanički meni klimne glavom. Organizator ga upoznaje sa mnom, on ponovo klima.
I - izađe.
Tokom popodneva čita naše scenarije na terasi. Naslonjen leđima na prozor, tik uz ulazna vrata, ogrnut crnom jaknom od prevrnute kože. U krilu drži fascikle, podvlači ih označava. Milde sorte - jedna na drugu
Sedim u sobi, čitam Moraviju i pijem «Pinot».
Ulazi unutra i pita me ima li crnog vina. Odgovaram da u kući ima samo belo i da mora praviti kompromis ili ostati bez vina. Uz loš rutinski flert bočno mi govori da se potrudim i pronađem barem jednu bocu za Njega.
Otvaram viseće delove, a zalud je, napamet im znam sadržaj. I naravno da znam da nema crnog vina. Već dva dana nisu pravili zalihe, džaba je.
Pronalazim ga na terasi i uz osmeh mu kažem da je onaj ponuđeni kompromis i dalje jedina vinska mogućnost.
Polupijano i švalerski me nezainteresovano pita ko sam ja, pa ne sačekavši odgovor, vraća pogled natrag na otvoreni scenario i klima glavom odobravajući pre nego što se i susreo sa tekstom.
Vrtim se u kući, dobro znam da mi sledi razgovor sa njim, sve do tada biće samo bačeno vreme.
Po planu taj dan je predviđen za gledanje nekog kratkog slovenačkog filma, pa dva dokumentarca. Iz projekcione sale bacim pogled ka njemu i vidim kako otvara crvenu fasciklu. Moj rad. Gledam ga ravno u potiljak. Leđa ogrnuta jaknom iza velike gomile fascikli ispod fenjera oko koga se jure mušice i leptirice.
Stanem koji tren u hodniku i razmišljam šta je sve stalo između mojih stopa i njegovih leđa nekoliko metara ispred. Koliko godina, podneva, kafa, Opstanaka i malog zimskog bioskopa. On malo začkilji, negde klimne glavom odobravajući, negde je sumnjičavo iskrene, pa se onda zagleda ispred sebe odlutavši u mislima do neke prethodne scene. Potom zaroni u čašu vina, pa kad se iznova susretne sa oporim ukusom na dnu jezika, okrene flašu prema sebi i proučava etiketu. Bez sumnje, neko je otišao u Bovec ili Tolmin da mu kupi željeno vino. Šljapće kao dete sa cuclom. A jezik novorođenčeta kao da se iskuvavao u vinu.
Uveče, ekskurzijskom logikom pokušavamo da nađemo neki provod u okolini, i odlazimo do prvog restorana čiji natpis blinka iza benziske pumpe. Uzalud, čak su i žilavi kiosci iza pumpe zatvoreni. Gotovo da je neumesno nadati se nezakatančenom restoranu.
Izvesna Andrea nas vozi u «Cliu» dok se on vrpolji napred i manje više pokušava da se ugnjezdi svih dvadesetak kilometara.
Dok izlazimo iz kola, proteže se kao debeli mačak upravo izašao iz transport korpe i govori kako je jedini mogući provod - odlazak u njegov bungalov i razgovor uz preostalu polovinu boce kutjevačkog «Traminca» koju ćemo bratski izdeliti. Jedan je od retkih profesora koji nije sa nama zajedno u kući, smešten je 20 metara dalje od nas, kaže da mu je nemoguće spakovati se na te, po njemu, dečje dimenzije.
Čitavo veče uporno će kriti godine, skrećući temu i pokušavajući rutinski da se prebaci na relativnost činjenica i klimav smisao bilo kakvih fakata.
Preprodaje uigrane fazone, kako to po karikaturama čine matori švaleri, dok mu debeljuškasti Sven, režiser u pokušaju, plete stazu samoljublja i sujete, ližući ga kao dobro i odano kuče tamo gde je ovaj najosetljiviji. Hvali ga u svim njegovim periodima, analizira prelaze, izbor glumaca, odabrane tekstove, dok odmahuje svojom dugom proređenom kosom u poluzanosu. Matorko mu odobrava, raspituje se za njegov rad, na šta ovaj prosto poskakuje, priča o svojim prvim snimcima, o konkursima na koje se zaludno godinama javlja, nepravednosti u filmu, o tome kako više nema pravih ljudi, kao što je eto on, naš predavač, a ovaj se oblizuje zadovoljno i pijano kao ugojena mačkica na krilu domaćina.
Kapiram, dok ih gledam tako savršeno uparene, da dvometarski matorko ova gostujuća predavanja zapravo uzima da pije svežu krv dok mu pevaju hvalospeve i pesme zahvalnice, da opipa svoj rejting, ponovo oseti ko je, prodiše na naše reči, i vrati se još dva centimetra zavaljeniji i tri promila pijaniji. Zaboravi, lutko, na step outline. Ti, prijatelju, još veruješ da deda mraz postoji, a imaš četrdeset godina?
A onda pogleda mene kao plen. U tom trenu za njega sam samo još jedna iz gomile željna da se nađe na kakvoj filmskoj špici.
A ja, zapravo, uopšte ne znam zašto sam tu.
Ja sam plen koji se skupio u uglu njegovog dvoseda u tri sata iza ponoći i koji je upravo liznuo zadnji trag ledenog “Traminca”, pa se taj miris još nalazi negde na jeziku, gde ga on uskoro namerava potražiti.
A debeljko i dalje priča. Pominje pravce, frlja se imenima režisera, prvim brakovima, podelama, klapama, kadrovima, greškama i replikama, zapenio je, i sad tu više nema kraja. Stvar lagano ide k vragu. Kako to da je mnogo bolja prva verzija Ocean ileven iz 1960. sa Sinatrom, Dean Martinom, Samy Davisom, bila simbol patosa za Milestona, nazvanog holivudskim Einsensteinom tridesetih, dok je mnogo lošija, upravo izašla Soderberghova verzija ono što se smatra njegovim vrhuncem? I da li je "Duboko grlo" sa Lindom Lovelace, film koji je zaista najviše potresao američke vlasti ili je to tek pokušaj vlasti da skrenu pažnju sa mnogo opasnijih političkih satira? I kako to da u filmu…
Ali, matorko sad već ništa ne primećuje. Nanjušio je plen, cilj je da se reši debeljka, da ga otera na kopno i da pređe na plan B. Ali jok, debeljko neće ni makac. Pliva mu se. Debeljko će na jesen da upiše filmsku školu negde u svetu i neophodna mu je razmena utiska, mišljenja. Ona u Krakowu mu se nekako čini najinteresantnijom. Kaže:
-Ako bilo kad, bilo gde, bilo šta, bilo koliko, bilo bilo... vama nešto zatreba, ja sam na raspolaganju- da vam kupujem novine, doručak, lupam klape... bilo šta...
Razmišljam da li da mu pomognem i kažem da je sad najbolje što može da uradi da klekne, otvori matorku šlic, proguta na kraju i lepo odšeta do svoje sobe. Čini mi se da matorku više uopšte nije do Milestona, a do Soderbergha mu nikad nije ni bilo.
Svi se dosađujemo.
Samo još debeljko pokušava da popravi stvar. Naočare su mu pukle na jednom mestu, što sagovorniku duplira njegovo oko, pa je još komičniji. Ali ne prestaje da priča. Zašto svako pozorišno delo ne može da se premesti na film i zašto svaka knjiga ne može na scenu? I zašto je uopšte onaj režiser angažovao svoju ćerku kad je škart glumica? I dokle to više tako…
Matorko pućka, ustaje i kaže:
-Žao mi je, moje vreme za vas je isteklo... Kasno je, vreme je da se spava...
Tek tako.
Ipak, i dalje me upadljivo strelja ispod oka, i znam da se upravo pita da li daje dovoljno jasan znak, razumem li njegov pogled, i da li shvatam da treba da se iskoprcam taktično i snalažljivo iz okova dosadnog društva koje je i njemu samom već dosadilo, čim mu je sujeta svršila od upornog glađenja.
Govori da je kasno, da idemo, a ne trepće nego gleda i pita se tako očito da li da priđe i klimne glavom, namigne, ili me zadrži kakvim glupim izgovorom, pitanjem, ali džaba bi bilo, debeljko bi se odmah spretnim i lepljivim pipcima za nešto već ščepao i nastavio da sisa svoj ponos što je u njegovom društvu.
Izlazimo i krećemo ka našem delu zgrade, dok istaknuti filmski stvaralac gleda za nama i pita se da li ćemo zaista otići i da li sam tako talentovano glupa da ne shvatam njegov mig i priliku za nastavak onih nekoliko slučajnih dodira u prolazu i meko ukrštanje pogledom nešto ranije.
Naravno, dvoumim se.
Ali uvek sam znala da postoje odlasci i odlasci, a samo neki od njih su Odlasci.
I vraćam se. Ne mogu valjda izdati vlastiti pravac.
I sedam na dvosed.
I ćutim.
Ćuti i on.
A onda me pita svojim zajebanim glasom ko sam ja. Drugi put taj dan.
A ja dobro znam da će on to veče pamtiti kao jedno od onih kada nije bio u kurcu.
-...Kada se serija premijerno prikazivala na TV-u, ja sam bila treći razred osnovne škole. Prošlo je tačno nedelju dana od mog devetog rođendana... Sada se ne sećam tačno da li sam više volela tu seriju ili Mantaldovog "Marca Pola", mrtva trka. Mada su i Hitrecovi “Smogovci” bili visoko plasirani...
Serija je bila negde četvrtkom uveče, a reprizirala se nedeljom pre podne. Kada je trebalo da bude poslednja epizoda, u četvrtak, došlo je do neke velike autobuske nesreće, u zemlji je proglašen dan žalosti, i u televizijskoj najavi nekoliko puta rečeno da će serija biti emitovana samo u nedelju pre podne. Naravno, to je bilo teško podneti, ali me je mama umirivala rečima da je porodicama poginulim mnogo teže nego meni. Nisam joj verovala i čudila sam se koliko malo ima uvida u moju odanost seriji.
Onda je došla nedelja. Tata je pošao u vikendicu, ja u prodavnicu i zajedno smo izašli iz zgrade. Bilo je oko sat, dva pre početaka serije. Svratili smo do obližnje prodavnice. Sećam se da je tata kupovao neko suvo meso i da je trebalo da sprema ručak za radnike koji su taj dan u vikendici imali neke građevinske poduhvate. Nešto od stvari koje je kupovao trebalo je odneti u stan. U prodavnici smo se sporečkali, a kao kaznu što ne mogu proceniti da se ne smem svađati pred drugima, tata je ispred prodavnice rekao da sam kažnjena tako što neću gledati seriju.
Plakala sam, izvodila sve moguće zahvate, izvinjavala se, ljutila, očajavala, najavljivala samoubistvo u svim oblicima, prizivala sve poznate sile, primenjivala sve jednosatne moguće vradžbine, ali bilo je uzaludno.
Kada je počela špica, u maloj sobi sam sebe pokušavala pretvoriti u slušanje. Stajala sam na pragu i ubeđivala sebe da sve čujem i znam, pa da na osnovu onoga što čujem i vidim. I onda mi je sevnula na pamet jedna neobična ideja, koja mi je barem privremeno uspela da obriše suze.
Kako je to poslednja epizoda, negde deseta po redu, bila sam sigurna da će, po tadašnjoj logici serija, snimanje morati da se nastavi i da ću im se ja jednom negde pridružiti. Onako, dok piju kafu u bircu u pauzama snimanja, nakon što se raspakujem u svojoj prikolici. Pomislila sam kako je to negledanje, zapravo, zadnji trzaj mog odsustva koji ću nadoknaditi u velikom stilu. Uz svoj tadašnji ritual, zaklela sam se opisujući nekom postojećom presovanom grančicom čudne krugove po parketu, da ću ih stići i pridružiti im se. I ništa me više nije moglo sprečiti.
Dok sam rasla, hiljadu puta sam pročitala intervju sa nekim od glumaca, ili sa samim Njim. I uvek sam imala taj smiren i siguran osećaj da je to nešto što me čeka. Čak i kada su neki iz ekipe počeli umirati, kada ih je politika u smutnim devedesetim definitivno razdvojila, ma svemu sam odolevala! Razne druge stvari padale su pred godinama, iskustvima, raznim stvarima sam se smejala, ali ovde nije bilo dileme.
Ja nisam bila plen, ja sam bila dete koje plače ispred "Klisure", dok nosim kesicu prema stanu i nadam se nagloj promeni očeve odluke.
I onda zaćutim.
Prosto zaćutim i pogledam ga.
-Nisam znala zašto sam ovde. I nisam previše razumela ima li sve ovo svrhe... Kada sam čula da vi dolazite, nekako sam pomislila da me je sve, svaki milimetar od moje desete godine vodio dovde. Da vam ovo ispričam. Da ostvarim onaj ritual...
A on me gleda i gleda.
Zbunjeno i ranjeno.
I gleda.
I zasuze mu oči.
I suza.
Prava pravcata.
Svojim očima videla. Kunem se.
I dodirne mi prstom otvoren dlan.
I potone u njega.
I još jedna suza.
Pa grč u ramenu.
Svojim očima videla. Ponovo.
-Kako ste to lepo ispričali... kako ste to... Niste smeli... niste...
Uze mi otvoren dlan i poljubi ga. Pa onda obrisa svoje suze.
Za trenutak se prepadoh, jer dlan prepozna iste suze, kao pre dvadeset godina. Kakvo li je to dlanovsko deja vu...? Zajebanije od svih drugih deja vu-a na ovom belom svetu.
Zagrli me, i poljubi u rame.
I ćutimo. Skoro satima.
Godinama.
Ne znam kada sam prvi put čula reč seks, ali od kada znam za sebe, znam i za tu reč, i bez sumnje sam je znala već 1978. ili početkom 1979.
|
