SLIKA IZ RAMA

Da ne zna niko,
pa čak ni ja,
ni zenit sna, ni žar mog dna,
vratila sam tvoju sliku u ram
da ne čamiš više
u fioci
sam,
komadić peska na široki dlan,
il tri kapi kiše na već kišni dan.

Ne mora niko,
pa ni ja da znam,
ni duše trag, ni oka glas,
da vratila sam juče sliku ti u ram,
obuz’o me opet
onaj stari plam.
komadić šljive, drhtavi i plav,
jastuka šav, toplog jutra dah,
a ram bi sve
što mogoh da dam.

  KAKO SMO SE IGRALI SA POKOJNOM BAKOM

Sa pokojnom bakom igrali smo se zatvorenika
tako sto je odvedemo na terasu,
ponekad dodamo komad hleba il’ čašu vode,
Gledamo iza stakla njenu nemoć,
Pa se smejemo, dugo se smejemo...
A ona nas gleda staračkim očima,
Upalim dupljama, krezavom vilicom,
Srećna što je puštamo da bude deo igre.
A mi, zli k’o što samo dobra deca umeju da budu,
Govorimo joj što je u zatvoru i šta je još čeka.

Sa pokojnom bakom igrali smo se i kazne,
Jer zatvorenici nisu samo u ćelijama,
Pa joj stavimo prutić preko močvare
Pune živog blata i kažemo:
-Ajde bako, pređi preko…
A onda, k’o cirkuski igrač, vešta i tanka,
K’o na koncu  preko provalije,
Deo po deo na vhovima prstiju…
A mi se smejemo, dugo se smejemo…
Šta bre -smejemo se?
Ma do vazduha ne možemo da dođemo,
srećni zbog novog zla i užasa
naslućujući čarobnu stvar
Da naša domišljatost nema granica
Sve ljubeći požudno privid naše moći
i despotski se napijajući vina il’ suza,
osećajući  potpuno miris vladavine.

Sa pokojnom bakom bilo je lakše nego sa mnom, zar ne?
 
Ti neobični dželatu, što kradeš mi ideje,
pa me zatvoriš na terasu mojih uspomena,
i puštaš me da se sećam,
a ne javljas se danima,
Znajući da su to hleb i voda koji su mi potrebni,
I tvoja ćutnja je još glasnija od smeha,
Puštaš me da budem seoska starica, zatvorena na terasi sred grada i betona,
Puštaš me da budem posred živog blata
A znaš da ću teško preći preko puta, i da će me zapljusnuti voda i potopiti blato
baš tad kad me nadvladaju sopstvene radosti.

Sad dobro znam da nema razlike,
da sve isto je,
gledao sa ove ili one strane stakla,
isto ćeš videti- sa obe je staračko oko,
čak i kad misliš da to je dete
u šarenoj suknjici na plave cvetiće,
cvetić ne postoji to privid j zenice,
obične luke za usidrene suze…
I sad dobro znam da kad kopaš bunar,
ti ne kopaš bunar,
i kad tražiš vodu, ti ne tražiš vodu,
već to ovi iz zemlje prave tunel,
pa si ih susreo na pola puta.
da l’ će se oni nadisati vazduha, il ti napiti vode
isto je, jer tu nema suprotnih strana,
sve je to isti put na kom se kad tad svi susretnu,
i zato, ti sam gutaj svoj hleb,
i nemoj me čekati pokraj močvare,
pusti me da vidim tren kad se žrtva i dželat,
starac I dete, tuga I obest, kikot i šapat
tek samo dodirnu i onda prepoznaju,
pa gorko poljube sebe u ogledalu.

Sa pokojnom bakom igrali smo se surovo,
sve dok jednog dana nismo shvatili da je više nemamo.
A kraj starog drvenog krsta nema mesta ni za kakve igre,
samo tek za jabuku, kocku šećera il’ kutiju ratluka…

KORAK NIZ ULICU

Ne možeš da veruješ da ću da izađem iz stana
i da sam pošla da se ne okrenem?
Kafa na pola,
reč na pola,
osmeh do pola.
“Tek tako ću poći, čak i da ne trepnem?!”
Noga će mi do kraja sigurna ostati?

Pa kad sam ja izašla iz stana Stefana Pfeistlingera,
gde neću iz tvoga, mali amateru,
sa šupljom pričom i šupljim pogledom?
Pa, kad sam se ja spustila u noć, na kocku,
i kad sam znala da neću da trpim,
ja sam sebi odabrala granicu
jasno je povukla, markerom na belom
Pa, kad sam ja izašla iz stana gde je sve mirisalo
na moju dušu i moj san,
kad sam uspela da nađem svoju Tatjanu
i da je privijem kao čudnu ženu, oživljenu iz sna,
a ti nisi ni senka sna,
pa, ja mogu još sto puta u tvoju kuću da uđem,
samo da ti pokažem da mogu da izađem,
i da ću te još sto puta videti sa otvorenim ustima,
jer kad sam ja izašla iz njegovog stana
ja sad mogu da izađem i iz same sebe
nema više tog poznatog osećaja kog se ne bih mogla odreći,
a kako se tek onda lako odričem tuđih bezmirisnih prostora,
iznajmljenih apartmana sa šarenih razglednica.

Onaj ko izađe iz stana Stefana Pfeistlingera-
on je odabrao da se ne zadržava bilo gde
on je odabrao da odlazi,
on je odabrao da se odriče,
i da ne pita za smisao ili razlog,
on je naučio da se ne okreće.
A ti me gledaš nakrenute glave,
podbočenog lakta jeftinog ljubavnika iz crno belih filmova,
„Jesam li sigurna“-pitaš- „Zar ću otići“, igra ti leva obrva.
Pa, znaš li ti kome govoriš…?
Desi li ti se nekad da kažeš:
„Ovde sam već bio, sve mi je poznato, moje boje i moj dah,
možda sam sanjao a možda i živeo
pre nekh trista godinabaš ovde,
pa, iz minuta u minut lagano prepozajem“,
I dodirneš sve ponovo,
a kao da sebe  iznutra dodiruješ,
ili dušu neke tamo daleke bake
koja se u mđuvremenu u tebi naselila,
I čovek  koga gledaš liči na crtane čiča Gliše iz detinjstva
Sneške Beliće, nacrtana vešala il nevešte crteže
što se čuvaju u nekoj fioci
i sa osmehom odeš i ne tražiš odgovor,
jer se i ne pitaš,
predaš se osećaju i hodaš i odlaziš
u noć, na drum, taksi il kočije
pitanje je veka, al su oči iste i duše su iste
I, dok silazuš stepenicama, sto ti duhova govori:“VRATI SE“,
Al ti jedan, tvoj glas, kaže: „Idi, ni rođena nisi  da se zaustavljaš,
to što si prepoznao ne znači da si našao
Ii nikad neću saznati da li se kajem,
ali znam da bih opet otišla.
A ti me sad gledaš ko umorni lovac,
važan i siguran, a da sam ti ja ženica  
što treba da očisti divljač prijateljima koje čekamo na večeri,
A tebi bih grkljan, kad bih htela, sa dva zuba prerezala,
ispljunula, pa s krvavim usnama kroz otvorena vrata…
Ja nisam od onih na koje te je upozoravala majka
zato ne brini, za ovakve nije ni znala da postoje,
ja ne odlazim da bi me ti molio da se vratim,
ja mogu biti sve što poželim, ali ne mogu biti lošija nego što jesam…

I zato-otključaj mi vrata, prospi vino i zaboravi da sam ikada
i prešla prag tvoga stana.

SA KOJE STRANE

Reci mi jedno:
Na kojoj strani ti je ratovao deda pre pedeset godina?
Sigurno ne sa iste strane kao moj deda.
Ovakvo naše neslaganje ne može biti kratkog veka
i ovo mora trajati decenijama
i imati poredistoriju i iscrpnu uvodnu priču,
pa smo mi samo epilog
žrtve uvodne priče,
i dedovi nam se sad smeju, sedeći na nekom oblaku,
svako ponosan na svoga pretka.
Tvoji poljupci zapravo su deo ratne odštete, zar ne?

Ti si dovoljno gord
da ti je deda mogao biti neki mučitelj,
a ja znam da budem ponizna kao da mi je deda postao kapo
i da je pristao da cinkari sve redom i da drugom služi
samo da bi goli život sačuvao,
a znam da nije,
slike i priče kažu drugačije,
ili sam ja povukla na nekog tuđeg dedu
 koji je morao biti izdajnik,
ili na nekog mekanog  nečujnog,
što se smanjivao pred zatvorskom kapijom,
ne bi li neki paket sinu doturio
činilo mu se da je topla pogača važnija od progutanog ponosa.
Sa druge strane su mu se sigurno smejali tvoji preci.
i oholo pričali ko je taj dan  prvi popustio pred batinama
i čija kičma najviše krvari.
Reci mi još jedno:Da li je baka čekala dedu?
I ako jeste, sigurno nije onako kao je čekala moja baka,
bez sumnje je negde neku računicu imala, kao što si joj i ti sklon,
čekaće ga do zadnjeg dana, koji sebi za čekanje proglasi,
a onda će se bez reči spakovati, uzeti decu i zauvek otići,
ali, ako se vojnik vrati i sat vremena pre nego što je zamakla putem,
raširiće ruke i priviti uz smešak ruke vojnika uz svoje grudi,
kao da joj onako nešto nije ni moglo pasti na poštenu pamet.

Na koga si god povukao, najmanje si na sebe,
i ljubeći tebe-ljubim tog oholog dedu i nevernu baku
i osećam kako izdajem onog starca što čeka sa paketom
i neku staricu koju možda i ne poznajem
i zbog sebe bih oprostila i prešla, ali zbog tih nepoznatih
koje ne videh nikadam
ali osećam i znam da su negde uz krst pokopani,
ne mogu i neću.

TANGO

-Ovakav je put te žene,
 rekao je taj čudni proćelavi tip
Tri koraka fatalna, tri koraka tanga,

dobar put do zida gde spava prepreka

Koleno se razbi i ostade rana...!
-...ko gazdi istine klimnula mu glava.

-Da ti nešto tako iznenada kane,

Neka masna fleka na dosadne dane,

Aj mi sada priznaj tiho i šapatom
Dao bi ti sve- d' imaš takve rane?

-Ovakav je put te žene- nastavio je-
popne se na scenu, teatralno s pričom
I prodaje osmeh i sipa iz džaka
Dokle traje pena, dotle traje vera
Prošara pogledom, sa uzdahom kupi
Pa prevarom kupljeno nosi u jazbinu
Ona nije ništa sem belog šećera !

-To je njen život, moj prijatelju.
Zaboravi da  u njoj išta bolje spava
I sve na šta se njeni dani svedu
poza je i maska, sve je već viđeno-
-ko gazdi istine- klimnula mu glava

-Ima tu nešto,  dobri moj sedokosi tipe.
Neki obrazac u njoj garant čuči
ne može sve to baš slučajno biti
zašto bi ti to pričao ako nije tako
tvoje dobra namera unapred se zna,
i nema bliže žene da ti poveruje
Jer o meni pričaš, ta s džakom sam ja.

Ali ipak reci
 pre nego što se novoj žrtvi proda
 to mudro slovo, to rešenje koda:

-Da se tebi da sve što hoćeš da se da,
Da nacrtaš jutrom put do svakog sna
I do noći da ti puti dotle stignu-
Šta bi dao da možeš ko ja?

Da je nebo tvoje a da zemljom hodaš
Da na nebu spavaš, a po zemlji plivaš,
Da u svakom budeš i da svakog znaš
Ukus  svakog pića i pre same usne
Za časove tanga kolko bi da daš?

KAMEN I SO

Ti si moj jedino ako pričamo o tugi.
I ništa više.

Odavno nisi po mislima i buđenju.
Ni po dodiru jagodicom prsta
po korenu vrata, subotom popodne.
Na tvom balkonu odavno su drugi
i dva  goluba neko drugi hrani
 bajatim mrvama otpalim sa krajke
Srdele neko drugi ujutru sa tobom  jede
na malom stolu pored Tva.

I Dnevnik uveče neko drugi s tobom gleda.

Ali stigne do mene kada pričaš o svom kamenu.
O blagosti i tugi, i na kamenu rođenim
Kad nekom kažeš da je Mujo otišao
u pečalbu slanu i kad je oteran
i ko je kada u to mesto došao,
kakvi su ga vetrovi odakle oterali
Ti tad znaš ukus suze koju bi na moj obraz
Sva reč posejala.
Ti si moj po kršu i obliku svakog kamena,
po gladi vekovnoj od svoga dede
i od dede od svoga dede
Ti to znaš, ti to tako dobro znaš
Ti znaš i samo ti znaš, da ja znam
sve što si ti oduvek znao:
Mi smo dva starca s hercegovačke čuke
Mi smo dve boli, mi smo dve gladi
Mi svo dve staračke ruke
Ti bi mene po suzi prepoznao
Samo da pričaš i da mi dlan na obraz spustiš
Prepozn'o bi kožu i bol i starost moju
Prepozn'o bi sebe, pipnuo bi to što boli
I dodir cipele drugim đonom sred ulične bare
Pipnuo bi sve što nismo imali:
Velike pse ljubavnica tvojih prijatelja,
I tren kasnije naše kafe sa njihovim ženama
Prepoznao bi odron u kafani kada ti odeš
I sve prazne autobuske stanice
na kojima tebe nema
Prepoznao bi tugu perona
dva minuta pred polazak.

Neko drugi hrani golubove na tvom balkonu
Za koji me i dalje pitaju kao smo rod nekakav.

Neko drugi ponovo uči
kako lomiti mrve i staviti in na ogradu
I neko drugi jede stara peciva
iz pekarice preko puta.

Ujutru se neko drugi  šminka sedeći na kadi
Dok ga ti čekaš u kafani preko puta
sa dnevnim novinama.

I meni tu nikad nije ni bilo mesto

Ja sam mahovina sa onog kamena
Sa koga ti jesi otišao, ali nijedna tvoja rana nije
Ja sam mahovina sa svake boli
Ja sam paučina sa svake tvoje rodne nesanice
Ja sam so što jezik skuplja, za koju se ne pita.

Ti si moja sva sreća koju u kostima čuvam
I svaki je vetar samo raspiri
Ja sam ono za šta si morao doći- i došao si.

Ti si odavno postao pršljen moje kičme
i leva komora
Krnjeni biser iz napukle školjke presušenog mora
Zarasla kost izumrle životinje.

Ja razumem sve što kažeš,
do mene dođe kao da si ga zato i rekao.
Dopliva sve to do drugog starca sa tvoga kamena
I sve stigne, čudni ga vetrovi nose
i slomi me tamo negde gde lomiti treba,
sustigne me u nekoj noći, tek tako
I ti to znaš
I pričaj i srećan budi moj kamenu  i moj kršu
Jer ja čujem, ja još uvek čujem
Svaka mi reč stigne ko da sam joj kuća
A ti si došao, jer morao si naći adresu
za svoje reči koje me lutajući nađu.

NEMOJTE MI REĆI

Ne zanima me i ne čujem.
Naglo mi je posto selektivni sluh.
Njegove reči tek reči su prikaze.
Koga se još tiče šta je reko duh.

Nemojte mi reći
kada ga u foajeu pozorišta
vidite na prvoj reprizi,
i ne prepričavajte mi
njegov komentar  u pauzi,
jer ste pomislili da bi me zanimalo
Nemojte mi reći
i kada vam  preporuči kafanu sa ugla,
ni slučajno- ja sam ga prvi put tamo odvela
i konobarica nam je pevala
nekakvu veselu dečju pesmu
i pokazala nam sliku od svoje ćerke
Nemojte mi reći da se kladio u put u Portugal
Dobro je, sve je dobro…
Ja to već  znam i nemojte mi reći
Baš me briga, družite se  sa njim po Portugalu
Pijte medicu i jabukovaču,
osvanjavajte sa njim,
prepričavajte tekstove,
srastite sa telefonskom slušalicom.
Nema i  gluva-
ja ne postojim za vaše reči.
Ne govorite mi.

Ne zanima me i ne čujem.
Naglo mi je posto selektivni sluh.
Njegove reči tek reči su prikaze.
Koga se još tiče šta je reko duh.

I ne pričajte mi
da je kuća njegove porodice
i dalje na mestu.
Grad je malo oštetio crep,
ali viđaju njegove petkom
 i svi su zdravo
mene sustignu u neizrečenom pozdravu
i ja tada  čujem sve reči koje prepoznam
u slučajnim vašim opaskama
njegovih reči, pisama i misli
I vaša potreba da mi kažete:
gde ste ga i kad videli
kako ste ugledali njegov korak sa prozora tramvaja
kako je u lokalnom domu kulture čitao odlomke
a vi ste tražili paralele
a paralele su spavale na mom dlanu-
nije moja potreba da sve to čujem.

Ja sam nema i tvrda
kao to što spava u vašim rečima,
a što se ne da izgovoriti
a što nas dvoje stavlja sa različite strane vaše priče.

Ne zanima me i ne čujem.
Naglo mi je posto selektivni sluh.
Njegove reči tek reči su prikaze.
Koga se još tiče šta je reko duh.